Стефан Немања I (понекад Стеван, црсл. Стѣфань; око 1113 — 13. фебруар 1200) је био велики жупан Рашке, родоначелник владарске династије Немањића и творац моћне српске државе у средњем веку.
Сматра се једним од најзначајнијих српских владара, а заједно са сином Светим Савом I Српским, једним од утемељивача Српске православне цркве, која Стефана Немању I слави као Светог Симеона Мироточивог. Доба његове владавине представља преломни период у историји и култури Срба.
Као најмлађи син властелина Завиде, збацио између септембра 1165. и августа 1166. године свог најстаријег брата Тихомира,[4] а вероватно и врховну власт Византије. Поред брата Тихомира имао је још два брата Мирослава и Страцимира. Након пропасти антивизантијске коалиције, у којој је учествовао, 1172. године, Немања I се предао византијском цару Манојлу I Комнину (1143—1180) и признао га за свог суверена. После цареве смрти 1180. започео је нападе на византијску територију и завршио ширење своје власти на околне српске области (Косово, Зета, Травунија, Захумље и Неретвљанска област), осим Босне. Његова експанзија је окончана поразом на Морави 1190. године, али приликом склапања мира Рашка је престала бити византијска вазална земља а Немањи I је призната власт над већим делом дотадашњих освајања. Више…